Игра живота и смрти

Устанеш, уз јутарњу кафу попијеш дневну дозу црне хронике, помислиш да теби ипак и није толико лоше и наставиш са својим животом.
(Пардон: преживљавањем.)
Ово је укратко описан почетак дана већине људи протеклих пар дана.

Да ли би требало да нам ово постане свакодневица?

Четири случаја убистава за четрдесет осам сати! Не, то уопште није мало!
Ту су и на десетине саобраћајних несрећа, напада на службена лица, чак и терористичких напада.
Питам се да ли су се овакве ствари дешавале и раније, али се само мање буке око њих правило?
Јавља ми се идеја да је повећано писање у медијима намењено преусмеравању пажње са неких „крупнијих” ствари: док цела Србија расправља о убиствима, неко згрће паре без сметњи. Неко се можда досетио и тог лукавстава.
Или, да је то због тога што су такве теме погодне за сензационализам и повећане тираже?
Бар се код нас увек знало како да се заради на туђој несрећи. 
Веома је могуће.
Али и да је тако, одакле толико злочина?
Са или без медијске прашине они су ту.

Да ли смо стигли до тачке где нема даље?
Где је преостало само: убити (се).

Стање у држави је толико лоше да се људима чини да им ништа друго не преостаје.
Закони су ту само да би се кршили.
Правда постоји само за „једнакије“ међу једнакима.
Сви смо свесно несвесни ових чињеница.
Све је мање зреле критичке свести, све мање жеље за променама, мање наде.
Зашто се наше незадовољство само гомила?
Зашто се не усмери на праве ствари – промене.
Шта то уопште може да се промени?
Начин мишљења, за почетак. Наставимо ли овако никада се ништа неће променити.
Оно што увек можемо и морамо да мењамо јесмо ми сами.
Прилагодимо се свету и прилагодимо свет нама.
Ово је време где се револуције одвијају само у нама, оне се више не дешавају на улицама и трговима, како каже Ђуро Шушњић.

Замислимо живот у ритму музике за плес.”


Плешимо са данашњицом, не гледајмо на јуче и сутра.
Ценимо  живот, какав год он био.
Ако нам се не свиђа онда га изменимо.
Немамо права да га уништимо.
Посебно не туђи!

Dodela NUNS-ovih nagrada za istraživačko novinarstvo

  1.    maj je dan koji je proglašen za Dan slobode medija, tim povodom NUNS već deset godina pod sponzorstvom Ambasade SAD dodeljuje nagrade u sferi istraživačkog novinarstva. Nagrade se dodeljuju u tri kategorije, i to: u kategoriji štampanih medija, elektronskih medija i onlajn medija.

Dodela nagrada, već po tradiciji, održala se na Fakultetu dramskih umetnosti. Osim nekoliko poznatih lica iz sfere novinarstva, među prisutnima je bio i ambasador SAD-a Majkl Kirbi. On je održao podsticajan govor novinarima koji su za svoj poziv izabrali istraživačko novinarstvo, naglašavajući njegov značaj za demokratsko društvo. Ovaj dan on je nazvao „prvim danom leta“. Pozivajući se na autoritete prošlosti, pokušao je slikovito da prikaže značaj objektivne kritike za društvo. Kako kaže: „Čak su i rimski imperatori uvek pored sebe imali savetnika koji  bi im šapnuo poneko provokativno pitanje, kako bi imperator znao da je problem sagledao sa svih strana. Ta osoba koja postavlja teška pitanja, nazivamo obad“.  Ambasador je ovim „obadima“ današnjice zahvalio što postavljaju prava pitanja u pravo vreme i poželeo sreću u daljem radu.

Sledeći se prisutnima obratio i Vukašin Obradović, predsednik NUNS-a.  Kako naglašava, značaj ovih nagrada  jeste podsticanje novinara da se bave ovom sferom novinarstva kao i  popularizacija profesije. On ponosno ističe  i činjenicu da je ova nagrada odlazila mnogim manjim redakcijama koje su se ozbiljno posvećivale svom poslu baveći se lokalnim problemima. Jedna od takvih nagrada 2010. godine otišla je i Predragu Blagojeviću za članak pod nazivom „Manipulacije na niškom aerodromu“.  Obradović je istraživačko novinarstvo rangirao na samom vrhu svih sfera novinarstva opisujući ga rečenicom ,za koju kaže da možda najbolje opisuje ovu profesiju: „Stremi visoko, kopaj duboko!“

Potom je usledila je dodela nagrada.

U kategoriji elektronskih medija nominovani su:

  1. Adam Santovac, novinar televizije N1 nominovan je emisijiom „Jalovište neodgovornosti“ , koja se bavi posledicama izlivanja otrovnih materija iz rudnika kod Krupnja, nakon majskih poplava;
  2. Dragan Gmizdić, novinar RTV, sa emisijom „Slatke uredbe“ , čija je tema odnos državnih uredbi i poljoprivrednika koji proizvode šećernu repu, ukazujući na mnoge sporne državne intervencije koje su povezane sa ličnim interesima;
  3. Dušan Bojković, novinar televizije N1 sa emisijom  „Kap“,  koja se bavi lokalnim problemom Zaječara, gde je zbog zagrevanja hotela prirodnim izvorom zagrevanja –vodom, došlo do presušivanje česama mnogih obližnjih domaćinstava. Količina vode koja je potrošena na „ekološko“ zagrevanje hotela, kako kaže njihovo istraživanje, srazmerna je količini vode kojom bi se napunilo  30 olimpijskih bazena!
    Nagradu je odneo mladi novinar Adam Santovac.

U kategoriji štampanih medija nominovani su:

  1. Dino Jahić i Dragana Pećo sa tekstom „Kupovina nagrada:Koja je cena časti?“ , koji se bavi dodeljivanjem kvazinagrada za „velika dostignuća“ , a po kriterijumu – ko više plati više je i dostigao.
  2. Bojana Barlovac sa tekstom „Balkanski CNN i njegov aršin“ , koji se bavi novim medijskim zakonima koji omogućavaju kablovskim distributerima da proizvodeći sopstveni program, favorizuju isti i tako stvaraju monopol na tržištu.
  3. Slobodan Georgijev sa tekstom „Otkrivena tajna ministarskog sefa“ objavljenim u nedeljniku „Vreme“, a koji se bavi ugovorom Vlade Republike Srbije i Etihad ervejsa o osnivanju „AirSrbije“. Nakon objavljivanja ovog teksta objavljen je i ugovor sa Etihadom, mada ne u potpunosti.
    Nagradu je dobio Slobodan Georgijev.

U kategoriji onlajn medija nominovani su:

  1. Dragana Pećo sa tekstom „Policajci koji rade kao obezbeđenje osumnjuičeni za nasilje i korupciju“ ,koji ukazuje na sukob interesa do kojeg dolazi honorarnim angažovanjem policajaca kao radnika obezbeđenja.
  2. Milica Stojanović i Predrag Gunjić nominovani su serijalom tekstova o poplavama koje su zahvatile Srbiju u maju prošle godine, gde su otkrili mnoge skrivene motive. Dokazali su da je šteta mogla biti manja da je reagovano na vreme i na pravi način.
  3. Aleksandar Đorđević tekstom  „Iskopavanje kopa i budžeta“ koji je objavljen na Javno.rs, a koji se bavi neodgovornošću a kasnije i  nepotrebnim raspisivanjem tendera EPS-a, kako su povećani troškovi i usporena sanacija štete u rudničkom basenu Kolubare.
    Nagradu su dobili Milica Stojanović i Predrag Gunjić.

Svi bismo se mogli složiti o značaju koje ima istraživačko novinarstvo ili bar o značaju koji bi moglo da ima. Kada bi svi novinari pokušavali da budu dovoljno smeli da kažu sve što vide, a trudili se da vide više nego „obični ljudi“, a pritom bili objektivni, smatram da bi društvo funkcionisalo mnogo bolje. Ništa nije bolje u povećavanju odgovornosti, nego strah od posledica za svoja neodgovorna dela. Znate onu: „Date nekom prst, on uzme celu ruku.“ Mi smo dali ruku i sada čekamo da nas proždru. Svaki čovek treba da bude istraživač i borac za svoja prava, ali pre svega ta dužnost pripada novinarima. Ovaj posao nije ni lak ni zahvalan, jer zahteva mnogo uloženog vremena i truda, a  malo finansijskih sredstava, da ne pominjem i opasnost po lični integritet i izloženost pritisku. Dada Vujasinović, Milan Pantić i Slavko Ćuruvija su novinari koji su postali žrtve zbog posvećenosti svom poslu. S obzirom na celokupno stanje ,zapitala bih se: koliko imamo pravo na obeležavanja Dana slobode medija?! Ovi mahom mladi ljudi vraćaju nadu.

Драган и Ружица

pankeriУморна и сва снуждена након целог дана проведеног на факултету, долазим на станицу  двадесет седмице код Правног факултета. На станици је пуно људи, као по обичају. Већ се нервирам због разних студентских проблема попут: Шта вечерас јести ( јер менза више не ради) и туширања хладном водом у најави, а онда учење… Студентски проблеми, као што рекох.

Срећом, на станици је необично весело. У  једном делу примећујем хрпу ствари које су набацане. Људи који су приморани да их заобилазе уопште се не жесте – чудно. Сви се окрећу и радознало  загледају преко рамена. Чујем два гласа, кикоћу се и шале на рачун оног другог. Један глас је женски, други мушки. Препознајем им нагласак, Војвођани су.  Нисам се заинтересовала да видим шта се дешава.  Превише сам уморна. Пада киша, а аутобуса и даље нема… Проломио се гласан смех. Полако почињу да ме нервирају! Све више желим да им кажем да овде има и људи који су нерасположени и да их оставе на миру! Издигнем се на прсте да бих видела ко су то двоје који успевају да анимирају све те људе око мене. Једва да ишта видим, па се необавезно прошетам ка њима. Сада ми је јасно. Заиста изгледају другачије. То су панкери (по мојој слободној процени). Она има црвену косу и обријану десну половину главе, он фризуру која ме је веома подсетила на печурку. Она носи наочаре за вид и ниска је. Чак је нижа и од мене, што ми је привукло пажњу. Имају мноштво тетоважа и металних огрлица, неког чудног прстења.  Обоје су веома мршави. Замишљам их како тегле све те ствари. Питам се откуд они овде, којом намером су дошли; да чекају  у супротном смеру, помислила бих да иду на железничку станицу. Не знам зашто сам им одмах ставила етикету оних што желе да оду одавде што пре. И даље се смеју. Девојка се помера од стакла на које је била наслоњена и  почиње да се шета. Видим да јој је хладно. Тресе се. Не знам зашто толико гледам у њих и да сам једина престала бих, али пошто нисам , то ми је изговор, па настављам да „бленем“.  Трудим  се да то буде неприметно. Случајно ми је поглед ухватио један детаљ. Примећујем да помало гега, има неку повећу избочину у близини колена. Сада ми постаје непријатно , па склањам поглед. Наставила сам да чекам аутобус слушајући жамор на станици и тихо шуштање кише. Баш када сам се вратила својим студентским стварима, чула сам мушки глас- његов глас, који је позвао: „Ружице?“ Опет сам се заинтригирала. Како неко таквог изгледа да се зове Ружица? Неспојиво је . Када се неко зове Ружица уз њега очекујем српску ношњу. Погледала сам ка њему. Одговорила му је нешто, на шта се он насмејао. Сада сам видела његов осмех који су „украшавали “ зуби који су били напола црни. Изгледао је доста чудно. Бледи тен  је томе још више придодао. Опет сам се осетила непријатно. Угледала сам бус и захвалила Богу што је коначно стигао. Сва ова маса људи је почела да се гура да би ушла унутра. Они су сакупили све оне силне ствари и некако ушли у бус. Изгледали су чудније него што сам их замишљала. Сви су се склонили  колико су могли,  док су он са све стварима стали по сред излаза. Летели су  по  аутобусу  када је он скретао. Нису имали за шта да се држе. Прекоревали су једно друго због неспретности, покушавајући да се оправдају  код људи који су већ  почели да праве неке чудне гримасе. На један од тих прекора Ружица је одговорила  са: „Шта хоћеш да урадим Драгане?“  За мене још један шок! Опет. У  остатку путовања сам   размишљала  о томе како су Драган и Ружица постали панкери (или можда металци)?  Немам ништа против таквих људи, веома су мо занимљиви, али из искуства знам да су такви људи бегунци од истине и стварности.  Они који се осећају одбаченима па онда желе људима да дају и прави разлог за то. Вероватно се труде  да буду толико чудни да оно што је заиста другачије постане скоро невидљиво. Размишљала сам о њиховом детињству, данима у средњој школи и одбацивањима која су претрпели. Превише сам се размаштала док су се они и даље с времена на време кикотали. Видело се да су срећни. То што су тако изгледали и што су људи гледали у њих, то је оно што су одувек желели. Мало пажње, али не због својих урођених мана већ због онога што они заиста јесу. Због свог избора.  Сада је имају и више него што им треба.
Срећни су, и ја сам због њих.

(Zlo)Upotrebljena šansa

Večeras je održana tribina na Pravoslavno bogoslovskom fakultetu  u organizaciji Hrišćanskog  sociološkog centra  i studentskog parlamenta Bogoslovskog fakulteta, na temu:

„Surogat materinstvo:zločin ili šansa?“.

Na prvi pogled izgledalo mi je kao da je to jedna zanimljiva tema, ali moram priznati da sam bila skeptična po pitanju objektivnosti njenog obrađivanja. Očekivala sam dosta konzervativnih stavova koji su čvrsto zacementirani. Predrasude. Pretpostavila sam da će stavovi uglavnom biti protiv surogat materinstva, dok se meni činilo da je stvar jasna – u pitanju je šansa.  Izašla sam dosta promenjenog (zapravo poljuljanog) stava i moram priznati postiđena svojim (ne)razmišljanjem. Lepo zvuči ideja da nekome možete dati šansu da dobije dete nakon silnih neuspelih pokušaja, ali ipak, ono što mogu biti posledice po pojedince, ali i celo društvo i celokupan sistem vrednosti treba dobro razmotriti.

Na ovoj tribini su učestvovali studenti, i to Marko Vorkapić, student Medicinskog fakulteta, Maksim Milošević, student Pravnog fakulteta, Tijana Petković, studentkinja Pravoslavno bogoslovskog fakulteta i prestavnica Jevrejske zajednice Sonja Viličić.
Ono oko čega su se svi složili, bilo je, da je to jedna šansa, koju  ne treba uskratiti. Ostalo je diskutabilno kako bi se i kome ta šansa pružila. Kako rekoše, ova tribina samo otvara diskusiju na ovu temu,kojsa je otvorena povodom donošenja zakona kojim bi surogat materinstvo bilo dozvoljeno.

Čula sam mnogo činjenica i argumenata i pokušaću da izložim neke koji su na mene ostavili izrazito veliki utisak.

1. Koliko ovakva opcija sme da bude naš slobodan izbor?
Diskusija povodom ovog pitanja dovela je do zaključka da treba zakonski omugućiti surogat materinstvo, ali i zabraniti naplaćivanje te „usluge“. Zakonsko rešenje u kojem je dozvoljeno da se taj čin naplati dovelo je do pretvaranje ovakvog jednog zahvata u „biznis“ . Indiji i Rusiji su najbolji primeri. Zakonskim ograničenjima trebalo bi to veoma precizno regulisati.  Pre svega, trebalo bi definisati kada nastaje realna potreba za takvim poduhvatom. Surogat materinstvo bi trebalo biti poslednja opcija, kada zataji priroda i svi ostali medicinski poduhvati ne urode plodom.

Pretpostavljam da će mnogo ljudi smatrati da ovakav vid dobijanja deteta treba postati šansa, ali samo  za one roditelje koji su iz bioloških razloga primorani na to. Po mom mišljenju i to je diskutabilno, jer bi trebalo da postoje i neki izuzeci. Opravdavam to samo u slučaju kada su ispravni i spermatozoidi i jajna ćelija roditelja, u krajnjem slučaju bar jednog od roditelja, u suprotnom moram postaviti pitanje opravdanosti ovakve želje. Osnovni argument surogat materinstva je da „nameravani“ roditelji žele naslednika svoje „krvi“ , što ovde ne bi bio slučaj. Dete koje se rodi neće imati gene svojih roditelja, a ako jedan takav par želi da podiže i vaspitava dete zar nije humanije usvojiti dete?

  1. Kako pravilno formulisati zakon?
    To je veoma složeno pitanje ukoliko se želi postići da on ne bude zloupotrebljen, da ne bude pun rupa i zakrpa. Kako doslovno kaže Maksim Milošević – „zauzimajući vrednosno-neutralan stav pri pisanju zakona, s namerom da se pomire dve strane,oni koji su za i oni koji su protiv, nacrt zakona je postao protivurečan.“ Dokaz za to su i dva potpuno suprotna pravna rešenja surogat materinstva koji su predloženi. Prvi određuje da surogat majka ne sme imati nikakve rodbinske veze sa roditeljima (samim tim i detetom), a drugi predviđa da bi to trebalo da budu samo osobe koje su u rodbinskoj vezi sa nameravanim roditeljima.
    Deluje očigledno da bi najhumanije rešenje trebalo da bude ovo prvo. Uzimajući u obzir da je prethodno odlučeno da surogat majka ne sme da naplati svoju „uslugu“ , kako bi se sprečile zloupotrebe koje bi se nesumnjivo desile, dovodi se u pitanje prvi koncept. Logično posmatrano: Ko bi još želeo da bude trudan a da nema nikakvu nagradu za to, ni novčanu ni emocionalnu? To rešenje se u srži narušava.
    A, ako bi se dozvolilo da surogat majka bude u srodstvu sa roditeljima, opet je potrebno dobro definisati uslove pod kojima bi se tako nešto dozvolilo. (Sada pažljivo čitajte.) Žena koja bi svojoj ćerki rodila dete čak bi moglo biti i prihvatljivo.  No, šta je sa slučajem kada bi baka zapravo bila biološka majka svojem „unučetu“? Ili, još gore, kada bi ćerka bila majka detetu svoje majke? To se,verovali ili ne, zaista dogodilo!
  2. Koja starosna granica bi trebalo da se odredi za surogat majku a koja za nameravanu majku?
    Ovo pitanje takođe treba regulisati. Ne bi bilo nimalo humano da dete ima majku od 60 godina koja mu neće pružiti dovoljno pažnje i ljubavi, zato što iz bioloških razloga to nije u mogućnosti (mislilm na starost).
    Kada je u pitanju surogat majka, mora se uzeti u obzir mogućnost problematične trudnoće.

  3. Kako sprečiti pretvaranje subjekta u objekat?
    Ukoliko se pretpostavi da bi se surogat majka dobijala naknadu, koncept surgat materinstva pretvorio bi telo žene (opravdano pretpostavimo siromašne, što poteže i pitanje diskriminacije) u objekat. Nešto što se može upotrebiti poput krpe i baciti!
    Mene to dosta podseća na prostituciju­­­­­. Dešava se isto- prodaje se telo. Pa u čemu je razlika?
    Slično se dešava ukoliko nameravani roditelji biraju „genetski materijal“ koje će upotrebiti i na taj način pokušavaju da naprave idealnu kombinaciju osobina koje žele za svoje dete. Dešava se Platonova eugenika. I ovo je vid objektivizacije jednog života.
    Razumljivo je da ljudi žele da znaju i biraju neke osobine svojeg deteta, ali je opet pod pitanjem i njihova realna želja za detetom. (Premda biraju baš idealno dete.)

5. Koja psihološke posledice se mogu javiti?
Psihološke posledice koje mogu nastati kod žene koja nosi dete 9 meseci (još gore ako je donirala i svoju jajnu ćeliju) i nakon devet meseci mora da to dete hladno preda drugim tamo ljudima, su evidentne. Ugovor je već sačinjen, ona je već na to pristala, ali postoji šansa da vreme i priroda  sve promene.
Dete takođe može imati posledice na psihološki razvoj, ukoliko sazna da mu je biološka majka nako sasvim nepoznat.
Kada je u pitanju nameravana majka, može doći do toga da ona ne stekne materinski instinkt jer ona nije ta koja je iznela trudnoću. Može da se desi i nešto ekstremnije, da majka počne da odbacuje dete, zbog osećaja inferiornosti, pitajući se zašto ona nije mogla da mu bude „prava“ majka?

6. Ko garantuje da surogat majka neće pretrpeti ozbiljne posledica ili čak umreti?
Koliko to košta?

7.Ko će odlučivati i kako o tome ko sme da iskoristi ovu šansu?
Predlog je da se formiraju „stručne“ komisije, ali ovo je Srbija… Da li i ova odluka može dobiti cenu?

… I još mnogo, mnogo  toga….

Upravo sam navela najznačajnija pitanja, najočiglednije posledice i zloupotrebe jedne ovakve šanse. A ko zna šta se još krije iza kulisa. Ko zna šta sve može da se zloupotrebi. Ali nisam pesimista, verujem da surogat materinstvo može postati šansa. Ukoliko pravni (i svi drugi) eksperti uspeju doneti prave članove i stavove zakona.

Više o ovoj temi  19.03.2015. uz stavove nekih profesora Beogradskog univerziteta, kao i drugih eksperata.

U ljude verujem!

Ponekad mi se čini da su neki ljudi rođeni slepi za istine koje su im pred očima, iako su one produkt čistog razuma. Tako su vidljive, samo se treba potruditi da ih ne izbegavamo videti. Ježim se od svih ljudi koji svesno žmure. Ja ne želim da žmurim! Mada je to ponekad lakše, jer se čini da koliko god se trudio nikome nećeš moći da objasniš ono što samo ti vidiš. Niko neće moći to da vidi, ne ako to ni ne želi.


Fenomen koji mene sve više intrigira baš zbog te moći da zaslepljuje ljude je vera. Već duže vreme razmišljam o tome na koji način vera može da utiče na razmišljanja pojedinca, a kako na razmišljanje zajednice?  Kako to vera ujedinjuje, a kako deli ljude, i povrh svega šta bi ona trebalo da bude? Ne, nisam ja dovoljno kompetentna da bih bilo kome solila pamet o tome šta on treba da misli ili ne. Naprotiv. Sloboda (mišljenja) je moja idelja vodilja. Stoga, želim da ne ugrožavajući nikoga iskažem svoje mišljenje i pokušam da doprinesem toj slobodi .

Verska sloboda podrazumevala bi slobodu bilo koga da veruje u bilo šta, pa i u drvo ili kamen ili u neku od već postojećih religija.  To je  i legitimno i legalno. Ipak to nije sasvim dovoljno da bi neko mogao da se oseća slobodnim, jer se i pored toga može osećati  diskriminisanim. Nažalost, kod nas često važi parola – „Ako nisi s nama, onda si protiv nas.“  Da li jedna vera sme da negira druge i prikazuje ih pogrešnim? Zar to nije lični (slobodni) izbor? Ipak nesumnjivo je da su vere to uvek činile. Moram priznati da su manjinske verske zajednice relativno dovoljno emancipovane i da, formalno, uživaju slobodu. To nije sporno. Sporno je to što se dešava da se i pored toga ljudi osećaju ugroženim. Zakon ništa ne znači kada je svest ljudi i dalje pogrešna.

Zašto i dalje strepimo od različitosti?
Zašto ljudi ne veruju jedni drugima?

Ne mogu da prihvatim onaj čuveni antropološki pesimizam koji već neko vreme svi prihvataju. Ljudi nisu zli po prirodi, samo su i dalje nedovoljno sposobni da razluče dobro od lošeg, a sve češće i češće moraju da prave izbore.


O svemu ovome sam počela da razmišljam jer i sama živim u Sandžaku. Valjda je svima poznata činjenica da je taj deo Srbije multietnički (mada bih ja to nazvala multireligijski) naseljen. Da se uživaju već pomenute verske slobode stoji, da se ljudi ne gledajući veru pomažu kada je najteže, i to stoji, ali  ipak, postoji neki strah koji svi potiskuju u svoju podsvet. Ma koliko pokušavala, ne mogu da razumem kako ovde ljudi razmišljaju, jer razmišljaju podvojeno. Razmišljaju kao pojedinci i kao deo zajednice.
Dok smo samo komšije sve je u najboljem redu, kada se svrstamo u neku od grupa postajemo neprijateljski orijentisani. U čemu je razlika?
I nije da smo samo mi nakaradni, ceo svet je sve više bolestan i svuda se nečasno pokušava manipulisati masama. I u SAD, i u Rusiji i u Iraku i Siriji – svuda gde ima imalo svrhe. Politika je to zlo. Politika je ono što pravi suprotstavljene tabore. Ta pokvarena svest se nekako spušta lestvicom od onih na vrhu ka „običnim“ ljudima. Najveći zločin je što se u te svrhe prvo regrutuju najmlađi, koji još i ne znaju šta da misle. Koliko samo ima klinaca koji iako nikada u životu nisu upoznali nikoga druge vere već imaju izgrađen stav. (Imala sam priliku da se upoznam sa njima.) Iako nisu ni bili rođeni, oni ipak znaju ko je kome šta skrivio u kom ratu. I nema veze što u tome nisu učestvovali svi, krivi su svi, i kriva je cela njihova vera ili nacija.

Još jedna moja nedoumica je: Kako je moguće da se ljudi identifikuju kao Muslimani po etničkoj pripadnosti, u poslednje vreme kao Bošnjaci (ne Bosanci, molim lepo), a ne kao Srbi? Zar svi nismo Srbi samo različite veroispovesti, hrišćanske ili islamske?! Nije ovo proizniklo iz nekog mog nacionalizma, već jednostavno iz logičnog promišljanja. Ali izgleda da nije tako i da ipak grešim. Mislim da sam shvatila i zašto je to tako. Zato što zemlju u kojoj žive ne osećaju svojom, jer ljudi (van Sandžaka, tj. Zlatiborskog okruga) otvoreno pokazuju strah. A iz straha se dešavaju najodvratnije stvari. Roditelji to osećaju pa se plaše da svoju decu pošalju na školovanje u gradove u  sopstvenoj zemlji. Govori li to nešto o nama? Možda je istina da nismo dovoljno tolerantni? Ipak sigurna sam da nisu u pitanju ljudi, već da je opet kriva politika. Krivi su mediji koji češće izveštavaju o verski izazvanim incidentima nego na primer zajednički sprovedenim humanitarnima akcijama. Tačna je ona: „Dobar glas daleko se čuje, a loš još dalje“. Jednostavno svuda nam se plasiraju krive slike, koje stvaraju krive svesti i sade strah u ljude.

Primetila sam da su ljudi ovde dosta konzervativniji i religiozniji u poređenju sa nekim drugim delovima Srbije. Nekad, zapravo često, mi se čini da je to izniklo iz inata. Naučili su ljudi da nekako žive zajedno, ali su, plašeći se da se nekad slučajno ne izjednače, još više intenzivirali sve različitosti. Čisto da bi javno mogli da pokažu neko svoje JA. U poslednje vreme je nekako postalo moderno biti vernik (ako to vera sme i može biti?! ).  Neobrazovanost i konzervativnost su  nažalost veoma rasprostranjeni u ovim krajevima, pa ne čudi što se u vremenu u kom se svuda dešava globalizacija (ne mislim na onu lošu globalizaciju, već više na promenu u čovekovoj svesti) i brišu se granice, na ovim prostorima vreme kreće unazad, a nove granice novih nacionalnih država se polako naziru. Kriva je politika. Opet. Sve mi to izgleda kao čuveno čupanje repe. Obe strane zapele (i deda i repa), obe strane nešto hoće i žele to po svaku cenu. Ko duže izdrži imaće pravo da se smeje. Politički vrhovi koji zastupaju svoje manjine žele da za sebe pridobiju zasluge za to što će jednog dana oni biti zaslužni za stvaranje nove države. Nisu svesni da pokušavaju da učine svima jednu medveđu uslugu. Ovi drugi (repa) pak iz iskustva znaju šta će se desiti ako samo malo popuste.
Običaje i kulturu i veru  treba čuvati, ali ih ne treba zloupotrebljavati za neke više, kvarne ciljeve. To što svi imamo svoju kulturu i što želimo da je sačuvamo trebalo bi da bude nešto što treba da uzmemo kao zajedničku osobinu. Ljudi jesu različiti, ali ih to ne čini manje jednakim. To je taj paradoks koji neki ne umeju da shvate, a koji je jedino ispravno mišljenje.

Ne bih da rušim neke već izgrađene ideale, ali sve i da su zaista Muhamed, Isus, Jehova ili ko već, zaista postojali (na način na koji to propoveda religija, jer istorijski verovatno jesu) i da „gore“ postoji nešto, da li bi oni zaista želeli da njihovo postojanje bude razlog da se negde stvaraju sukobi? Da li bi opravdali postojenje institucija koje u svojim rukama imaju „ovlašćenje“ od boga da ga predsavljaju i određuju neka pravila? Da li bi oni dozvolili da se njihov autoritet (zlo)upotrebi za određivanje „jednakijih“ među jednakima? Mislim da je odgovor NE.  Svi bi trebalo da veruju u nešto, jer čovek koji ne veruje baš ni u šta gubi smisao svog postojanja. Verovanje, pak treba da ima i nekog smisla. To bi trebalo da bude spoznavanje sebe i sveta oko sebe, svojih potreba i potreba drugih; Da nam religija bude uteha u stvarima koje u nama bude najveće strahove; Da nam pomogne da odredimo vrednosti prema kojima želimo da krojimo sopstveni život. Vera ne treba da nam omogući da razlikujemo, već da uviđamo sličnosti! Volela bih da se svi zapitaju u šta veruju – kaz´će  im se samo!

Ja verujem – u  ljude! Verujem da svi imamo srce i da svi imamo mozak, nadam se opravdano. Nadam se da ćemo ih svi upotrebiti pre nego pođemo slepo uz celu masu (ili još gore za samo jednim čovekom).

Dete u duši

Koja je tvoja omiljena bajka?
….
Hmmm.. Nisi više dete, pa više nemaš omiljenu bajku. Znaš, nemam je ni ja.


Koliko nas ima takvih kojima je nešto stavilo lance i nateralo nas da se pokoravamo nekome ili nečemu? I zašto mi to radimo, ako nas to čini manje srećnim? Zašto odjedanput treba da zaboravimo jedan deo sebe? Jer, ipak, svi smo mi u duši deca, ali nam je društvo oduzelo taj deo rekavši – „Sad je dosta, sad ste odrasli!“ .

Pa nije dosta! Ja želim da ostanem dete u duši!

Bajke su ono čime počinjemo da razvijamo naše vijug. Pouke tih bajki budu lekcije koje najduže pamtimo i kojima se često vodimo. One nas teraju da razmišljamo o onoj čuvenoj borbi dobra i zla. Na njih se (nesvesno) pozivamo kada moramo da prevagnemo na jednu od te dve strane. Zašto bismo onda zaboravili te tako čudesne priče? Sećate li se kako su u pričama i crtaćima često prikazivani ljudi koji su zaboravili na onaj kutak svoje duše u kojem su sakrili svoje dečije snove i dečije „traume“ , pa su  zbog toga bili nesrećni i „iživljavali“ se nad svima oko sebe? (Ja sam ih uvek žalila i i dan danas ih žalim, ali postajem jedna  od njih. Svi mi.) Znam da su to samo bajke i tričarije,besmisleno je porediti ih sa stvarnim životom- znam, ali ipak, meni nekako deluje da su stvari baš takve i u stvarnosti. Deca su uvek dobroćudnija, deca su uvek srećnija i sve lakše prihvataju. Zar ne? Oni koji zaborave biti deca, zaborave i još ponešto.

Možda deca ne plaćaju račune i ne moraju strepeti za posao, ali priznajte, da i kada sve probleme rešite i dalje ne možete biti u potpunsti bezbrižni. To vidim i kod sebe. Iiii… poželim nekako da povratim svoju bajku, vratim svoje snove, ono dete u sebi i postanem spokojnija.
Realnost je da, mada ceo život rintamo, nikada ne dočekamo ono „I živeli su srećno do kraja života“.  Nije sve kao u bajci. Možemo barem da pokušamo da uživamo u čaroliji čitajući (svom mlađem bratu, sestri ili rođaku) neke od onih najlepših bajki sveta, u njima se kriju mnoge velike mudrosti.
Biti srećan sa malim stvarima je ono što bismo mogli naučiti, to je onaj deo koji polako počinje da nedostaje svakom odraslom čoveku. Jurimo za pogrešnim idealima.

Za početak: Je l’ se secate “Trnove ružice” , “Pepeljuge”, “Aladina i čarobne lampe”, “Pinokija” , “Zlatokose” , “Snežane i sedam patuljaka” , “Crvenkape”, “Palčice”  i koliko još prelepih priča? Da li ste u skorije vreme videli neku od ovih priča na ekranu? Ne, jer su sada tu neke nove priče. Dobro, vremena se menjaju, ali, ipak mislim da je njihovo zaboravljanje velika greška. Sada su i deca zaboravila da budu deca, dok to još mogu.
Da li je normalno da se u rane jutarnje časove  prikazuju crtani filmovi za odrasle, samo radi veće gledanosti? Priznajem, volim i ja da odgledam Sundjer Boba, ali se zapitam kako će razmišljati dete koje svako jutro gleda „pametnu“ zvevdu i škrtu krabu ? Mislim da će, u najmanju ruku, postati maloumna ili škrta- nema dalje. Takav crtać  nije napravljen za decu i ona ga mogu voleti ali ne i razumeti. (Problem sa ovim crtaćem je što ne postoji razgraničenje između dobrog i lošeg, već je u redu što Keba živi samo za novac, a Patrik nikada ništa ne radi. ) Teletabise bolje i da ne pominjem. Bolje.

Nisam baš htela da  i pišem o lošim TV programima, već da pokušam da pokažem koliko smo zaboravili šta su vrednosti i zaboravili smo važnost koju imaju za društvo. Normalno je donekle da odrastanjem počnemo da prihvatamo svet onakvim kakav jeste, nesavršen i nepravedan, ali nije u redu da i deca to urade pre nego prožive svoje detinjstvo.
To, što rekoh da je normalno, ne znači da je to i neminovno. Ja želim da ostanem dete, barem u duši. Ne želim da se prepustim svetu ma kakav da je. Želim da budem neko ko će bar malo doprineti tome da on bude jedno lepše mesto. Možda sam sanjar, ali to sam ja.
Vratimo se malo kroz vreme, vratimo po koju lepu uspomenu, osmeh.. Osećate li tu nostalgiju za detinjstvom i bezbrižnošću? Sećate li se kako je nekad sve bilo lepše?
Ali nije, samo o tome nismo toliko mislili već smo bili srećni sa malim stvarima.

Наставите са читањем